Curkodan

Kristi, moja cimerka, se pobrinula da se Dzered i ja ne osecamo usamljeno za Dan zahvalnosti. Ono sto ona ne razume, je da mi ne slavimo taj praznik u Srbiji i da je poslednji novembarski cetvrtak meni podjednako vazan kao i svaki drugi dan u godini. Dzeredovi roditelji su pak jehovni svedoci pa prema tome ni on nikada nije slavio ovaj praznik. Na njeno pitanje sta planiram da radim za Dan zahvalnosti, ja sam samo odmahnula glavom, sto je njoj nateralo suze na oci i prouzrokovalo talase sazaljenja jer zivim u tudjini daleko od svoje porodice i prijatelja. Ta tudjina je u mojoj glavi vec odavno postala drugi dom, ali to nije imalo nikakve svrhe dokazivati. Ona je osetila duznost da me spase i jedna stolica za trpezom je momentalno bila rezervisana za mene.

Prvi trenuci u kuci Brown-ovih su protekli uz prepricavanje sramotnih momenata iz Kristine proslosti, pokazivanje starih fotografija i ozivaljavanje zaboravljenih uspomena. Dok se Kristi sa svojom sestrom polagano podvlacila pod sto i rumenela, Dzered i ja smo se silno zabavljali slusajuci price njihovih roditelja. Miris pecene curke nam je terao vodu na usta, dok konacno neko nije prekinuo zabavu i krenuo da sipa hranu. Trpali smo na svoje tanjire raznorazne djakonije pre nego sto nas je Mama Brown podsetila da ne zaboravimo na molitvu. Tata Brown koji je ponosno zauzeo celo stola, je zaustio da se zahvali Bogu i ljudima, medjutim u poslednjem trenutku je resio da tu cast prepusti meni i zamolio me da to uradim na srpskom.

Da se.....da se.....sta? Na...... na......... srpskom?

Odjednom se zacuo gromoglasan smeh, sveopste odusevljenje i odobravanje. Nisam imala kud, znala sam sta mi je ciniti. Hm. Ali.....ali.....sta da kazem, kome da se zahvalim i kako da to uradim na srpskom? Mozda ako prepricam neki recept za kolace i par puta ubacim rec "Kristi" niko nece primetiti podvalu. Zaista Majo, zaista? Zar si toliko nisko pala? Zar nemas sta da kazes i nemas kome da se zahvalis da prepricavanje recepata deluje kao bolja ideja?
Tako sam nacela svoju prvu molitvu i posle svega nekoliko reci prasnula u smeh od neverice zbog celokupne situacije. Drugi put nije bio nista bolji. Ali treca sreca je urodila plodom i ja sam u sred Amerike, na tecnom srpskom zahvalila Kristi sto je dovela Dzereda i mene u svoj topli dom, njenim roditeljima i sestri sto su nas ugostili i pripremili ukusnu hranu, prijateljima koje sam stekla sirom sveta i porodici koja me voli i podrzava. Iskreno sam se zahvalila svima i pozelela da osete toplinu kojom je moje srce ispunjeno. Amin. 

Odjednom sam shvatila koliko je zadatak koji je isprva delovao pretesko, zapravo bio vrlo jednostavan. U mom referentnom sistemu, svaki dan je dan zahvalnosti, ne samo poslednji novembarski cetvrtak. Medjutim, ovaj kratak govor pred ljudima koji ne mogu da me razumeju i apsurdnost citave situacije kao da su uvecali znacaj samog trenutka. Brown-ovi su bili prezadovoljni onim sto su culi i ostatak veceri je protekao u improvizovanim prevodima mog kratkog govora i raspravama ko bolje razume taj neobicni, srpski jezik.

Kitty

Nas macor Kitty je resio da pronadje svoju srecu pre cetiri dana i ode svojim putem. Da li je uspeo da je nadje to ne znam, ali znam da je kuca sada obavijena tugom zbog nestalog ljubimca. Kitty je bio jedan posve nervozan macor koji nikada nikome (osim Emily) nije dozvolio da ga pomiluje. Pitam se zasto smo onda svi tuzni i zalimo za nestalim debelim tigrom kada ga zapravo nismo ni poznavali. Pokusavaju da me urazume i objasnjavaju mi da je gubitak macora gotovo jednak gubutku deteta. Ja nemam ni jedno ni drugo pa mi je tesko da razumem. U zamenu, zamisljam svog psa kako me napusta i shvatam da sam zapravo ja napustila njega. Negde tamo u dalekom Beogradu, jedan dom je tuzan zbog odbeglog ljubimca. Shvatam i pocinjem da zelim da se Kitty vrati.