Curkodan

Kristi, moja cimerka, se pobrinula da se Dzered i ja ne osecamo usamljeno za Dan zahvalnosti. Ono sto ona ne razume, je da mi ne slavimo taj praznik u Srbiji i da je poslednji novembarski cetvrtak meni podjednako vazan kao i svaki drugi dan u godini. Dzeredovi roditelji su pak jehovni svedoci pa prema tome ni on nikada nije slavio ovaj praznik. Na njeno pitanje sta planiram da radim za Dan zahvalnosti, ja sam samo odmahnula glavom, sto je njoj nateralo suze na oci i prouzrokovalo talase sazaljenja jer zivim u tudjini daleko od svoje porodice i prijatelja. Ta tudjina je u mojoj glavi vec odavno postala drugi dom, ali to nije imalo nikakve svrhe dokazivati. Ona je osetila duznost da me spase i jedna stolica za trpezom je momentalno bila rezervisana za mene.

Prvi trenuci u kuci Brown-ovih su protekli uz prepricavanje sramotnih momenata iz Kristine proslosti, pokazivanje starih fotografija i ozivaljavanje zaboravljenih uspomena. Dok se Kristi sa svojom sestrom polagano podvlacila pod sto i rumenela, Dzered i ja smo se silno zabavljali slusajuci price njihovih roditelja. Miris pecene curke nam je terao vodu na usta, dok konacno neko nije prekinuo zabavu i krenuo da sipa hranu. Trpali smo na svoje tanjire raznorazne djakonije pre nego sto nas je Mama Brown podsetila da ne zaboravimo na molitvu. Tata Brown koji je ponosno zauzeo celo stola, je zaustio da se zahvali Bogu i ljudima, medjutim u poslednjem trenutku je resio da tu cast prepusti meni i zamolio me da to uradim na srpskom.

Da se.....da se.....sta? Na...... na......... srpskom?

Odjednom se zacuo gromoglasan smeh, sveopste odusevljenje i odobravanje. Nisam imala kud, znala sam sta mi je ciniti. Hm. Ali.....ali.....sta da kazem, kome da se zahvalim i kako da to uradim na srpskom? Mozda ako prepricam neki recept za kolace i par puta ubacim rec "Kristi" niko nece primetiti podvalu. Zaista Majo, zaista? Zar si toliko nisko pala? Zar nemas sta da kazes i nemas kome da se zahvalis da prepricavanje recepata deluje kao bolja ideja?
Tako sam nacela svoju prvu molitvu i posle svega nekoliko reci prasnula u smeh od neverice zbog celokupne situacije. Drugi put nije bio nista bolji. Ali treca sreca je urodila plodom i ja sam u sred Amerike, na tecnom srpskom zahvalila Kristi sto je dovela Dzereda i mene u svoj topli dom, njenim roditeljima i sestri sto su nas ugostili i pripremili ukusnu hranu, prijateljima koje sam stekla sirom sveta i porodici koja me voli i podrzava. Iskreno sam se zahvalila svima i pozelela da osete toplinu kojom je moje srce ispunjeno. Amin. 

Odjednom sam shvatila koliko je zadatak koji je isprva delovao pretesko, zapravo bio vrlo jednostavan. U mom referentnom sistemu, svaki dan je dan zahvalnosti, ne samo poslednji novembarski cetvrtak. Medjutim, ovaj kratak govor pred ljudima koji ne mogu da me razumeju i apsurdnost citave situacije kao da su uvecali znacaj samog trenutka. Brown-ovi su bili prezadovoljni onim sto su culi i ostatak veceri je protekao u improvizovanim prevodima mog kratkog govora i raspravama ko bolje razume taj neobicni, srpski jezik.

Kitty

Nas macor Kitty je resio da pronadje svoju srecu pre cetiri dana i ode svojim putem. Da li je uspeo da je nadje to ne znam, ali znam da je kuca sada obavijena tugom zbog nestalog ljubimca. Kitty je bio jedan posve nervozan macor koji nikada nikome (osim Emily) nije dozvolio da ga pomiluje. Pitam se zasto smo onda svi tuzni i zalimo za nestalim debelim tigrom kada ga zapravo nismo ni poznavali. Pokusavaju da me urazume i objasnjavaju mi da je gubitak macora gotovo jednak gubutku deteta. Ja nemam ni jedno ni drugo pa mi je tesko da razumem. U zamenu, zamisljam svog psa kako me napusta i shvatam da sam zapravo ja napustila njega. Negde tamo u dalekom Beogradu, jedan dom je tuzan zbog odbeglog ljubimca. Shvatam i pocinjem da zelim da se Kitty vrati.

Sa Al Kaponeom na gajbi

Ovo ovde je moja kuca. Ne ova u kojoj trenutno zivim, nego ona u kojoj sam zivela kada sam dosla. Fotografija je napravljena 1922. godine zato sto je Dzonson ponosan na nju. Zove se Montrouz (Montrose), nalazi se u Bagremovoj ulici 822 i poznata je po tome sto je u njoj cesto boravio Al Kapone. O tome naravno nema nikakvih pisanih dokaza, ali kad bolje razmislim, nema dokaza ni da sam ja zivela tamo. Montrouz je izgoreo 1928. godine do temelja, ali je vrlo brzo rekonstruisan i sad izgleda isto ovako :). Prica se da se Al Kapone sastajao sa ostalim gangsterima u jednom od apartmana. Provodili su vreme kockajuci se i raspravljajuci kojim putem je najbolje svercovati alkohol- makar se tako suska u Malom Cikagu, kako drugacije zovu Dzonson siti zbog njegovog geografskog polozaja. Da li je to istina, vise niko ne zna. Ali lepo je imati legendu.

U istoj ulici, samo blize kampusu nalazi se kuca u kojoj sad zivim. Za razliku od Montrose-a u kome sam zivela sama, sada imam dve zvanicne cimerke, jednog nezvanicnog cimera i tri vrlo zvanicne macke. Cetvoroclana porodica koja je stanovala ovde pre nego sto smo se mi uselili kao da nije volela da cisti. Ikada.

Na zidovima su nam ostavili citate iz Biblije ispisane rukom na natron papiru. U kuhinji- kredom iscrtane linije koje oznacavaju koliko inca su njihova deca dosegla te godine. U frizideru psece dlake. Na plafonu zvezdano nebo. Iako nisu ostavili nikakav utisak sto se higijene tice, delovali su fino kada smo ih upoznali. Posle se ispostavilo da su se iselili iz kuce jer nisu placali racune. Nesto kasnije, kada se u nase dvoriste parkirao serif, zakucao na vrata i zatrazio ih, ucinilo mi se da je to porodica koja u najmanju ruku ima ozbiljnih finansijskih problema. Ne mogu da kazem da mi nije bilo zao, ali me to nije sprecilo da se upiskim u gace od srece sto vidim serifa na nasem tremu :D!

Mi smo nase bundeve izdubili jos pre nedelju dana. Kupili smo i slatkise za decu. Njih smo pojeli a bundeve su nam se ubudjale. Nismo ocekivali da ce se temperatura zadrzati na 80 farenhajta u sred oktobra :) A za slatkise nemamo opravdanje... 

S obzirom da je vreme predivno a Dzonson najlepsi u jesen, uveli smo obavezne dnevne setnje. Juce smo se tako setali i procenjivali komsijski estetski sud (o kome planiram sire da pisem jer je stvarno neverovatan), sve dok nismo naisli na jednu organizaciju ciji je logo Mikelandjelovo Stvaranje Adama i vise nego poznat dodir Bozije i Adamove ruke. Mene je to momentalno podsetilo na nas Beo zoo vrt- vrt dobre nade, te sam im grubo objasnila kako izgleda. Zaprepascenje je bilo neprocenjivo i komentar: "Pa ovde bi pola Amerike bilo uvredjeno da se tako nesto pojavi kao logo".

U trenutku mi nije bilo jasno sta zele da kazu. Prosto ne mogu da prestanem da razmisljam o tome da bi logo Beo zoo vrta mogao ikoga da uvredi, ali eto, proverila sam, pitala jos desetak ljudi i zakljucak je jasan: ne-do-pustivo!

Zivotinjska farma

U nasem selu, ovce se peru deterdzentom za sudove

...u kupatilu za ovce :)

I od njih se posle pravi torta :)

Patkice se spustaju toboganom :)

Dok ljudi gledaju druge ljude koji se lupaju kolima :)

     

   Sve se ovo moglo videti par dana nakon dolaska u Johnson city u jednom drugom gradu cijeg se imena vise ne secam. Ali sto bi se ovde reklo, nije daleko, na 20 minuta- jer se u Americi razdaljine mere vremenskim jedinicama :) Taj vasar, na koji su mi rekli da obavezno idem, izgleda ovako:

I to bi bila jedna kratka prica u slikama o jednom danu van Johnson city-ja. Ocigledno mi ne ide da pisem o samom JC-ju, uvek nekako zalutam :) Ali dobro, bicu ovde jos neko vreme, pa ce biti i pisanija :)
Glavni akteri ove price su:

Brian& Kyle

Brian& Paula

Lubenica& Maja

Sta ces ti uopste tamo?

          Kad bih samo znala :) Otisla sam sa namerom da pipam po mrklom mraku u potrazi za nekom svojom eventualnom buducnoscu za koju me mnogi ubedjuju da se bas ovde krije. Kako je to moguce, ne znam. Kako oni koji nisu ni bili ovde to znaju, jos mi je manje jasno.

          Oko tri meseca sam vodila unutrasnji rat pokusavajuci da donesem "ispravnu" odluku. Jedna polovina mene je bila 100% sigurna da cu pre ili kasnije i ja naci svoje mesto pod suncem u Srbiji, druga je vukla na suprotnu stranu- ka Americi. Mislim da sam poklekla u toj borbi sa samom sobom i shvatila da nikako ne mogu da pobedim i tada sam poverovala u jedno prijateljsko: "Pa ja znam da ti to mozes". Kocka je bila bacena, odluka donesena. Odlucila sam da stojim iza nje pa kakva god da je. Ako je sve ovo jedan veliki promasaj, to ce biti moj promasaj, ni prvi ni poslednji.

          Odmah nakon pasoske kontrole sam smugnula brzinom svetlosti, odmahnuvsi svojoj porodici kao da idem u Novi Sad a ne u Ameriku. Toliku knedlu u zivotu nisam progutala, iza coska naravno, kako im ne bih otezavala ono sto nam je svima vec bilo dovoljno tesko. "Sad si sama devojko. Imas njihovo poverenje, podrsku i nesto novca. Preleti taj glupi okean i uradi vec jednom nesto sa svojim zivotom".

          Nakon sto sam izgrickala sve nokte, pojela svu ponudjenu hranu, oka ne sklopila, pogledala tri filma i dve serije, nasla sam se u Detroitu. Cinjenica da se nalazim sa Tijanom i Tanjom, dve potencijalno najprepadnutije osobe na aerodromu mi je povratila izgubljeno samopouzdanje i ucinila da delujem kao da u stvari znam sta radim :). Imale smo dovoljno vremena da se ispricamo i smazemo kesu gumenjaka dok je tehnicka sluzba popravljala omanji kvar aviona. Cim smo se ukrcale, obavio me je cvrst san koji je nakon 45 min uznemirio glas pilota i informacija o sletanju. Oh Boze, konacno smo stigle! Kakvo neverovatno uzbudjenje, aerodrom koji tako dobro znam, cini mi se da prepoznajem i zaposlene! Potpuno odusevljena, postajem svesna da je to to, da cu ponovo biti Mejdza Sevik, internacionalka u Dzonsonu! Sa svojim kezom od uha do uha okrecem se ka svojim saputnicama, koje me polu smrvljenog izraza lica obavestavaju da moramo da izadjemo iz aviona. Pa naravno da moramo, sleteli smo, sta bismo drugo radili! Jedva cekam da izadjem! Sve vec znam, levo je prodavnica suvenira, desno kafe u kome sam cekala svoju prijateljicu iz Norveske nekoliko sati, napred se podize prtljag, u podrumu je aparat za kafu! Onda cujem dobro poznati “pricam-kroz-nos-jer-sam-iz-Tenesija” engleski, koji obavestava svoju suprugu preko telefona da se vratio u Detroit zbog kvara na avoinu. Da se.... STA??? Pogledam u jednu- ocigledno joj nije ni do cega. Pogledam u drugu- odmahuje glavom, prevrce ocima. Ali, ali, ali...... da li je moguce? Putnici se polako pakuju, pilot se izvinjava. Dobrodosli u Detroit, jos jednom.

Sta sam ja i koga prepoznala da mi je samo znati.....Dzonson ce morati jos malo da se strpi pre nego sto nas oberucke doceka.

Gde ti je to? Evo gde mi je!