Sta ces ti uopste tamo?

          Kad bih samo znala :) Otisla sam sa namerom da pipam po mrklom mraku u potrazi za nekom svojom eventualnom buducnoscu za koju me mnogi ubedjuju da se bas ovde krije. Kako je to moguce, ne znam. Kako oni koji nisu ni bili ovde to znaju, jos mi je manje jasno.

          Oko tri meseca sam vodila unutrasnji rat pokusavajuci da donesem "ispravnu" odluku. Jedna polovina mene je bila 100% sigurna da cu pre ili kasnije i ja naci svoje mesto pod suncem u Srbiji, druga je vukla na suprotnu stranu- ka Americi. Mislim da sam poklekla u toj borbi sa samom sobom i shvatila da nikako ne mogu da pobedim i tada sam poverovala u jedno prijateljsko: "Pa ja znam da ti to mozes". Kocka je bila bacena, odluka donesena. Odlucila sam da stojim iza nje pa kakva god da je. Ako je sve ovo jedan veliki promasaj, to ce biti moj promasaj, ni prvi ni poslednji.

          Odmah nakon pasoske kontrole sam smugnula brzinom svetlosti, odmahnuvsi svojoj porodici kao da idem u Novi Sad a ne u Ameriku. Toliku knedlu u zivotu nisam progutala, iza coska naravno, kako im ne bih otezavala ono sto nam je svima vec bilo dovoljno tesko. "Sad si sama devojko. Imas njihovo poverenje, podrsku i nesto novca. Preleti taj glupi okean i uradi vec jednom nesto sa svojim zivotom".

          Nakon sto sam izgrickala sve nokte, pojela svu ponudjenu hranu, oka ne sklopila, pogledala tri filma i dve serije, nasla sam se u Detroitu. Cinjenica da se nalazim sa Tijanom i Tanjom, dve potencijalno najprepadnutije osobe na aerodromu mi je povratila izgubljeno samopouzdanje i ucinila da delujem kao da u stvari znam sta radim :). Imale smo dovoljno vremena da se ispricamo i smazemo kesu gumenjaka dok je tehnicka sluzba popravljala omanji kvar aviona. Cim smo se ukrcale, obavio me je cvrst san koji je nakon 45 min uznemirio glas pilota i informacija o sletanju. Oh Boze, konacno smo stigle! Kakvo neverovatno uzbudjenje, aerodrom koji tako dobro znam, cini mi se da prepoznajem i zaposlene! Potpuno odusevljena, postajem svesna da je to to, da cu ponovo biti Mejdza Sevik, internacionalka u Dzonsonu! Sa svojim kezom od uha do uha okrecem se ka svojim saputnicama, koje me polu smrvljenog izraza lica obavestavaju da moramo da izadjemo iz aviona. Pa naravno da moramo, sleteli smo, sta bismo drugo radili! Jedva cekam da izadjem! Sve vec znam, levo je prodavnica suvenira, desno kafe u kome sam cekala svoju prijateljicu iz Norveske nekoliko sati, napred se podize prtljag, u podrumu je aparat za kafu! Onda cujem dobro poznati “pricam-kroz-nos-jer-sam-iz-Tenesija” engleski, koji obavestava svoju suprugu preko telefona da se vratio u Detroit zbog kvara na avoinu. Da se.... STA??? Pogledam u jednu- ocigledno joj nije ni do cega. Pogledam u drugu- odmahuje glavom, prevrce ocima. Ali, ali, ali...... da li je moguce? Putnici se polako pakuju, pilot se izvinjava. Dobrodosli u Detroit, jos jednom.

Sta sam ja i koga prepoznala da mi je samo znati.....Dzonson ce morati jos malo da se strpi pre nego sto nas oberucke doceka.